Историја и легенда
ПАВЛЕ БАКИЋ, ЕВРОПСКИ ЈУНАК СА ВЕНЧАЦА
Последњи српски деспот
Одгајен на старом племству и части, био је образован и храбар. Мењале су се околности, царства и противници, а он је непоколебљиво водио своју борбу, нашу, увек исту. Окупирану Србију заувек је морао напустити у децембру 1525. Турцима је нанео тешке поразе код Каленберга и Бадена, бранио Беч и Дунав, једини им изашао на мегдан у Славонији 12. октобра 1537. Пао је јуначки, у боју, а његова глава, као доцније Карађорђева, однета је султану у Стамбол. Да се увери да је могуће
Пише: Јово Бајић
„Овде на падинама Венчаца столовао је до 1525. Павле Бакић, последњи српски деспот. Бранећи Европу од Турака, јуначки је погинуо у Горјанима код Ђакова, 12. октобра 1537.”
Ове речи уклесане су у обелиск постављен у селу Бања код Аранђеловца, на месту где су били двори Павла Бакића. Споменик је освећен 12. октобра 2009, на 472. годишњицу погибије јунака, последње мрве српске средњовековне немањићке државности. А недалеко одатле, у Вишевцу, два и по века касније рођен је Карађорђе Петровић, онај који ће Србе повести из ропства под Турцима, у обнову и државе и слободе. Какви и колико важни јунаци су то били види се и по чињеници да су главе обојице послате султану у Стамбол.
Споменик Павлу Бакићу, на месту које се данас зове Дворине, подигло је Удружење грађана „Павле Бакић”, основано у Аранђеловцу да оживи сећања на овог јунака европских ратишта у првој половини XVI века. (И у време док је Павле Бакић столовао на Венчацу, Срби су европску солидарност схватали конкретно и жртвено, заветно, потврђујући је својом крвљу проливеном у одбрани Будима, Беча, Пожуна.) Ту, између шуме Ломнице и потока Јасенице, где су били Бакића двори, стиже се широком стазом посутом туцаником од белог венчачког мермера. Обелиск је на ивици старог гробља, поред темеља велике недовољно истражене грађевине, можда остатка двора или цркве.
Једног од последњих децембарских дана давне 1525. војвода Павле Бакић заувек је отишао одавде, оставивши своје дворе и спахилук са педесет села. Кренуо је на север, према реци Сави, тадашњој граници између Турске и Европе. Са њим су кренули жена Теодора, деца (знају се имена кћерки Ангелине и Марије), четворица рођене браће (Комнен, Манојло, Матија и Михаило) и један од стрица (Петар), са породицама. Историчар Јован Рајић помиње још и Павлову браћу Климента и Димитрија. Њих и троја кола пуна блага пратило је педесет коњаника. Прешли су Саву, а на другој страни их је раширених руку дочекао Павле Томори, командант угарске војске.
КАД ЈЕ ПАВЛЕ ПРЕШАО САВУ
Бакићи, стара српска племићка породица, први пут се помињу 1476. На простору данашње Србије имали су 64 села, већином у ужичком крају. Под турском влашћу своје поседе проширили су према северу, данашњој Шумадији, где су им се на Венчацу уздизали двори. Морали су давати ратнике за турску војску и сами их предводити. Због показаног јунаштва и ратничке етике, Павле је добио звање војводе. Велико поверење у њега имао је смедеревски санџакбег Ферхат-паша, султанов зет. Као жртва сплетки на султановом двору, Ферхат-паша био је погубљен. Заменио га је велики везир Ибрахим, који је оптужио Павла Бакића да је био подстрекач једне јаничарске побуне и да је код себе задржао драгоцености погубљеног Ферхат-паше.
Тада је Бакић напустио Србију и прешао у Угарску. Добро је познавао турски начин ратовања, због чега га је посебно ценио Павле Томори, командант угарске војске, и уложио много труда да Бакић пређе Саву. По договору, Павле је добио поседе у северозападној Угарској, у коморинској, ђурској, пилишкој и шомођској жупанији, а касније му је уступљена и тврђава Лак. Од краља Фердинанда добио је касније и Сомбатхељ и тврђаву Ђур. На ове поседе населио је српско становништво које се за њим иселило.
У Угарској Бакић није затекао оно што је очекивао. Земља је тада била у расулу, краљ Лудовик II млак и неспособан да заведе ред, а племство завађено. Значајну војну снагу чинили су Срби. На простору данашњег Срема, Бачке, Баната и Славоније били су спахилуци већег броја српских великаша и ратника (Раича Божића, Матеја Овчаревића, Стефана Бериславића, Марка Јакшића, Петра Петровића...). Дошавши, Павле је донео вест да се султан Селим II спрема за велики поход на Угарску, што се и обистинило у пролеће 1526.
Угари су спремали одбрану и главна битка се одиграла 29. августа код Мохача. Међу угарским војницима били су и српски ратници које су предводили Павле Бакић и Радич Божић. Они су предлагали другачију организацију војске и начин одбране, али су њихови савети одбачени. Угарска војска претрпела је страховит пораз. Међу бројним погинулим Србима био је и Матија, брат Павла Бакића. Краљ Лудовик II побегао је са бојишта и у паничном страху удавио се у једном набујалом потоку. Турци су несметано ушетали у Будим. Док је турска војска хитала према Будиму, Бакић је склањао Србе у збегове, како се не би нашли на правцима наступања турске војске.
МУДРОСТ ПРЕДВОДНИКА, СРЦЕ РАТНИКА
После мохачког пораза и краљеве погибије, почео је грађански рат у Угарској. За краљевску круну борили су се ердељски војвода Јован Запоља и хабзбурговац краљ Фердинанд II. У јужној Угарској тада је засијала ратничка звезда тајанственог цара Јована Ненада Црног. Он је у Банату и Бачкој окупио моћну српску војску и убрзо протерао Турке који су се повлачили из Будима, створио велику слободну територију са престоницом у Суботици, продро у Срем. У грађанском рату приклањао се и Запољи и Фердинанду, односно ни једноме, све док на превару није убијен (о чему је Национална ревија писала).
Султан Сулејман, међу Турцима зван Величанствени, није дуго мировао. Већ 1529. са великом војском кренуо је на Беч. Хришћанска војска, у којој је било много Срба, спремала се за одбрану. Павле Бакић је са својим ратницима чувао, поред осталог, и мостове на Дунаву. Истовремено, правио је заседе, заробљавао турске војнике, дознавао планове напада и обавештавао Беч, како би одбрана била успешно организована. Павле је Турцима нанео тежак пораз код Каленберга.
Султан Сулејман кренуо је други пут на Беч 1532. Прешавши Саву и Дунав, његова војска пљачкала је и палила хришћанска насеља. Међу Европљанима који су се супротставили, били су Павле и Петар Бакић са својим ратницима. Велика битка вођена је у околини Бадена. Бакић је направио заседу Осман-бегу и његовој опасној јуришној коњици (акинџијама), наневши им тежак пораз. Лично је, у боју, убио Осман-бега. Бакићева победа слављена је широм хришћанске Европе, одмах је написана и књижица на немачком о његовом јунаштву. Краљ Фердинанд потврдио је њему и његовим наследницима поседе у западној Угарској и даривао нове.
Али, толика слава и почасти изазвали су завист и мржњу код дела мађарског племства. Валентин Терек настојао је да се Павлу Бакићу узму привилегије и разграби имање. Растао је и притисак да се Срби преведу у римокатоличку веру. Иако је Беч и даље био у опасности, римски папа је 12. фебруара 1536. похвалио мисионара павлићанског реда Ђорђу Хорвату што је у римокатоличанство превео у Славонији већи број православних Срба. Павле Бакић, представник Срба у Угарској, супротстављао се томе. Чврст у сопству и вери, није бркао ствари. Илустрације ради, иако су његови писари званична акта писали на латинском језику, како је налагао ред у оновременој Европи, испод сваког од њих Павле Бакић се потписивао ћирилицом.
НИКО ЊЕГА НАДМАШИО НИЈЕ
Године 1537. турска војска је поново, из два правца, кренула у Срем и Славонију. Командовали су босански намесник Мехмед-бег и будимски беглербег Мехмед-паша Јахјапашић. Хришћанску одбрану чинила је војска састављена од Срба, Хрвата, Чеха, Аустријанаца, Мораваца, Штајераца. За команданта свих именован је Иван Кацијанер. Павле Бакић заповедао је коњицом коју су углавном чинили његови сународници. Са њим је кренуо и брат Михаило, док је Петар био задужен да чува породицу и имање од мађарских великаша. Баш тада, 20. септембра, краљ Фердинанд именовао је Павла Бакића, који је био са војском у Славонији, за српског деспота.
Две турске војске су се почетком октобра састале код Осијека. Хришћански командант Иван Кацијанер побегао је са бојишта, не усудивши се да им изађе на мегдан. У сусрет им је кренуо, са својим коњаницима, српски деспот Павле Бакић (не зна се поуздано да ли је тада био обавештен о добијеној деспотској титули).
Било је то, бележе историчари, 12. октобра 1537.
Код Горјана, у близини Ђакова, заметнула се огорчена борба између српских коњаника и турских јаничара. У првим редовима, Павле је смртно погођен. Многи српски витезови изгинули су покушавајући да његово тело извуку са бојишта, али нису успели. Одсечену Павлову главу Мехмед-бег Јахјапашић однео је султану у Цариград. Мађарски хроничар Никола Иштванфи тада је забележио: „И тако, најзад, умре најхрабрији јунак Павле Бакић, кога у војничким врлинама нико у угарској војсци надмашио није.”
Иза Павла Бакића и његове браће остало је доста потомака који су се у потоњим деценијама храбро борили на европским ратиштима. Под великим притисцима, у дугом времену, подлегали су асимилацији. У једној повељи, написаној у Угарској, Павле Бакић помињао је да су му на Венчацу остали „крвни рођаци”. Генерал Мишковић у свом раду подсећа да је у време Карађорђевог устанка помињан Јован Бакић, трговац из села Бање под Венчацом. То је последњи забележени помен ове породице.
А Европа? Да ли је она заборавила себе, и у себи српске ратнике који су животе положили на бедемима њене одбране?
***
Почаст
Спомен-обелиск Павлу Бакићу освештала су и помен њему и његовим војницима служила двојица архијереја Српске православне цркве, митрополит Амфилохије (тада и заменик патријарха Павла) и владика шумадијски Јован. Саслужавало је десетак свештеника Шумадијске епархије.
***
Памћење у топонимима
Генерал Јован Мишковић боравио је у селу Бања пре сто двадесет година и оставио сведочење у раду „Букуља и Венчац, географско-историјска скица”. Има доста старина које народ везује за Бакиће, каже. „Од бањанске механе, за појача четврт часа, а изнад Бањанског врела, долази се на благу косу испод Дрењака, код ,Бакића двора’... На непуно пола часа од Бакићева двора, под Вел(иким) Венчацом и Чотом, налази се у потоку и шуми ,Бакићево врело’... По дну косе Дрењак били су ,Бакићеви виногради’...”
